Неуронаучник др Лазар (Лаза) К. Лазаревић (1851-1891)

 

Сања Драча

EnglishEnglish

Биографија др Лазара К. Лазаревића



Л. Лазаревић током студија у Берлину

Л. Лазаревић током студија у Берлину


Општа државна болница у Београду

Општа државна болница у Београду, изграђена 1868. године. Саграђена је на иницијативу кнеза Михаила Обреновића, средствима обезбеђеним прилозима свих слојева српског друштва.


Др Л. Лазаревић у униформи санитетског потпуковника

Др Л. Лазаревић у униформи санитетског потпуковника (за заслуге током Српско-бугарског рата одликован Орденом Св. Саве IV реда и Оредном Белог орла V реда)

Лазар К. Лазаревић (скраћено Лаза) је рођен 1. маја (по новом календару 13.маја) 1851. године у трговачкој породици, у Шапцу као једно од четворо деце Кузмана и његове супруге Јелке. У деветој години је остао без оца. О мајци и сестрама се старао током целог свог живота. Основно и ниже гимназијско образовање је стекао у Шапцу, а више гимназијско у Београду.

1867. године је уписао студије права на Великој школи у Београду. По тадашњем уређењу наставе, читаву годину дана слушао је природне науке, те под утицајем проф др Јосифа Панчића расте његово интересовање за научна истраживања. Преводи Дарвина, Чернишевског, Гогоља, Фарадеја. Студије права на Великој школи завршава 1871. године.

1872. године добија државну стипендију за студије медицине на једном од водећих универзитета тог доба, Friedrich-Wilhelm Универзитету у Берлину. У Берлину је живео тешко, у материјалној оскудици, што сведочи лично у једном од писама упућених својој породици: «Шест пуних месеци ја сам вечеравао само хлеба и масла или кафу са колачима. Ишао сам исцепан, спавао сам у хладној соби– ништа не помаже. Што сам од уста уштедио то сам морао утрошити у хемијској лабораторији, у секционици или књижари» (1). Ипак, како је сам говорио: «науку своју је бескрајно волео» (2). Током студија инспирисан је предавањима водећих научника тог доба као што су Bardeleben, du Bois-Reymond, Braun, Dove, Fasbender, Frantzel, Frerichs, Hartmann, Helmholtz, Henoch, Hirsch, Hofmann, v. Langenback, Lewin, Liebreich, Martin, Mendel, Meyer, Munk, Oppeinheim, Pinner, Reichert, Remak, Schweigger, Simon, Traube, Virchow, Waldenburg, Westphal (3).

Током студија у Берлину Л. Лазаревић је неговао пријатеља Милана Радовановића, првог српског преводиоца Дарвина, тешко оболелог од туберкулозе, о чему пише породици 1873.године.

Студије медицине у Берлину је прекидао одлазећи као добровољац у ратове које је Србија водила: у Први српско-турски рат 1876. године и Други српско-турски рат 1877–1878. године. Током Првог српско-турског рата био је ангажован у војном санитету, као лекарски помоћник у пољској болници Дринске дивизије. Током Другог српско-турског рата Л. Лазаревић је као санитетски поручник ангажован у болници Дринског корпуса (4).

По завршетку рата враћа се у Берлин и 8. марта 1879. године успешно завршава студије медицине на Friedrich-Wilhelm Универзитету одбраном дисертације на немачком језику о деловању токсичних доза живе на експерименталне животиње: «Experimentelle Beiträge zur Wirkung des Quecksilbers: Nebst einem Anhange über den Nachweis des Quecksilbers mittelst Electrolyse» (3). Докторски рад Лазара К. Лазаревића је високо оцењен и публикован у бечком стручном часопису «Repetitorium der Analytischen Chemie». Промовисан је у звање доктора «целокупног лекарства и хирургије», што одговара данашњем научном звању доктора медицинских наука и хирургије.

Докторска теза др Л. Лазаревића је данас доступна у библиотекама Универзитета у Оксфорду и Страсбуру (Bibliotheque historique Faculte de Medecine Université de Strasbourg, The Bodleian Libraries University of Oxford), као и у Истраживачкој библиотеци у Чикагу (The Centre for Research Libraries in Chicago).

Патриотизам др Л. Лазаревића се огледа и у његовој одлуци да се по завршетку школовања на једном од најбољих факултета у Европи, на којем је похађао предавања врхунских светских научника из области медицине, 1879. године врати у своју малу, сиромашну и ратом опустошену земљу. По повратку, решењем Министарског савета постављен је за физикуса Топличког округа. На његову молбу, због нарушеног здравља, решење је измењено и др Л. Лазаревић је постављен за физикуса Београдског округа.

По постављењу у августу 1879. године полаже заклетву: «Ја, Лаза К. Лазаревић, окружни физикус у Београду, заклињем се свемогућим Богом, да ћу Владајућем, Србији и Народу веран бити и да ћу дужност моју и знање моје тачно и верно отправљати…» (5). На тој дужности остаје од августа 1879. године до маја 1881. године. Радио је на сузбијању болести и лечењу становништва, те се нпр. у космајском крају борио против епидемије пегавог тифуса.

1. маја 1881. године, после ступања на снагу санитетског законика којим је Варошка болница у Палилули постала Општа државна болница у Београду, др Л. Лазаревић постаје примаријус и шеф Унутрашњег одељења те болнице, а једно време је обављао и дужност заменика управника болнице. Истог дана 1. маја 1881. године постаје и члан Главног санитетског савета Краљевине Србије.

Знања стечена на једном од најјачих медицинских центара у Европи, Берлинском Универзитету, покушао је да пренесе у ратом разорену Србију. Данас се сматра да је др Л. Лазаревић био први клиничар у српској медицини (6). Радио је на усавршавању дијагностике и терапије, наглашавајући да је дијагноза «најзнавственији и најважнији акт лекарев на болесничкој постељи» (7). Захваљујући својим организационим и стручним способностима претвара скромно одељење у праву клинику за унутрашње болести, у којој оснива и прву лабораторију изборивши се да у Србију стигну први микроскопи. Уводећи прву лабораторију у Србији и сам је анализирао поједине препарате под микроскопом. Први у Србији је увео „електрисање галванским батеријама под каутелима“, терапијски метод који је донео из Берлина са студија, а који је због ишијаса, од којег је оболео још као студент, спроводио и на себи.

1881. године у закупљеној приватној кући, преко пута Опште државне болнице, оснива вероватно прво у свету геријатријско одељење (одсек за лечење стараца са 13 постеља) и лично га води као примаријус болнице, те на тај начин постаје пионир геријатрије не само у Србији, већ и у свету. Иако се у већини публикација као оснивач геријатрије у модерној медицини наводи Nasher, поједини аутори као G. Mulley у чланку «Историја геријатрије и геронтологије» (8) одају признање др Л. Лазаревићу за његов светски допринос у овој медицинској грани: «Главни учесници процеса рађања клиничке геријатрије су М. Warren, L. Lazarevic, J-M. Charcot и I. Nascher».

1881. године се жени Полексијом Христић, сестром свог пријатеља Косте Христића, са којом је имао четворо деце. Породицу су задесиле две трагедије, смрт два сина, Владана и Кузмана од туберкулозног менигитиса.

Др Л. Лазаревић је био честита, племенита и високоморална личност. Током свог рада у болници и приватној пракси, упркос све лошијем здравственом стању, показивао је посебну хуманост лечећи годинама бесплатно цела удружења (Београдску трговачку омладину и питомце «Женског друштва») и сиромашне, којим је носио и лекове и новац, сећајући се, вероватно, дана свог сиромаштва током студија у Берлину. Поједини извори наводе да је дневним листовима забрањивао да објављују похвале пацијената његовом раду, па чак и да је сам плаћао да се такви написи не штампају (9). Савременици др Л. Лазаревића пишу: «Он стече глас првога практичнога лекара у Београду. Његова ведра, увек насмејана појава, приступачност и предусретљивост, савесност и душевност, па озбиљна његова спрема с универзитета и редовно праћење научних новина на пољу медицинском учинише те је свак тражио његову помоћ. А он не бираше пацијенте, свуда прискакаше, и богатима и сиромасима, не само не тражећи од ових награде, него и не примајући им је» (2).

Др Владан Ђорђевић, колега и пријатељ др Л. Лазаревића описује његов однос према једној болесници, сиромашној учитељици и удовици: «Лазаревић, пре свега, иде министру просвете и код њега изради да се та мученица премести за учитељицу у једно село у коме школа не ради. Осигуравши тако и болесници и њеној сирочади да не умру од глади, он затим приступа лечењу и неговању болеснице, обилази је два пута на дан, као и своје најбогатије болеснике, устаје и обилази је онако слаб и ноћу, кад год затреба, и то траје читаву годину дана… А када је мученица издахнула, Лазаревић вади из џепа све што је имао новаца при себи и предаје једном добром човеку који је узео на се да сирочад прихвати…» (10).

Од 18.септембра 1885. године до краја исте године др Л. Лазаревић учествује у Српско-бугарском рату. Указом краља Србије Милана Обреновића произведен је у чин санитетског мајора. Првог дана битке на Сливници кум др Владан Ђорђевић га затиче у царибродској (данас Димитровград) болници: «…собе беху препуне рањеника. Сви беху превијени и сви спаваху у својим мокрим хаљинама на сламњачама, које беху поређане једна до друге на патосу, по неколико врста у свакој соби… Пођох за др Лазом, који ми са засуканим рукавима до лаката и крвавом кецељом показа собу где сам имао преноћити, а он се врати на посао… тужан и несрећан» (11). У Војну болницу у Нишу, због великог прилива рањеника, др Ђорђевић у новембру 1885. године шаље др Л. Лазаревића. Племенит, пожртвован, са стручним и организационим способностима, др Л. Лазаревић је успео, упркос свом тешком здравственом стању због активиране туберкулозе, да повећа број постеља за 1200 и значајно побољша стање које је затекао. За свој труд током овог рата одликован је Орденом Св. Саве IV реда и Оредном Белог орла V реда (4).

22. фебруара 1888. године на основу свог изузетно значајног књижевног дела изабран је за дописног члана Српске краљевске академије у Академију уметности.

1889. године, већ тешко оболео од туберкулозе, унапређен је у чин санитетског потпуковника и именован за личног лекара краља Србије Милана Обреновића и члана Војносанитетског комитета (5). Пристао је, али под условом да не напушта болницу у којој је радио.

29. децембра 1890. године (по новом календару 10. јануара 1891. године) измучен туберкулозом умире у 40. години живота.

После његове смрти, његов пријатељ Љубомир Христић пише (12): «Пре недељу дана наместили су му његов кревет у његовој соби, тамо гди му је обично стајао миндерлук. Миндерлук му је био тврд, жуљио га на сваком месту, па је мислио да ће му у кревету бити боље. Али није диван био тврд, тврде су биле његове кости; оне су га жуљиле, јер на њима апсолутно ништа друго није било сем коже. Он није могао метити колено на колено, но је између њих морао доћи јастук, толико су му сопствене кости сметале…»

На дан смрти: «У соби се сем његовог испрекиданог хропцем тешког дисања није чуло више ништа… Лаза је превртао очима, на лицу му се указаше јаки болови, он погледа јошт једном, сигурно разумеде у чему је ствар, насмеје се и умре… Осмејак на његовом лицу сигурно је хтео рећи: умирем спокојно; нисам никоме ништа дужан, а задужио сам све; нисам никога вређао, а увреде нисам враћао; радио сам да зарадим, али нисам глобио никога; сам сиромах, помагао сам сиротињи; рођен са незнатним именом, створио сам име којим ће се моје потомство и земљаци дичити. — Напослетку, шта може човек више и очекивати!»

Др Л. Лазаревић је иза себе оставио велики опус не само изузетног лекара и научника и талентованог књижевника, већ «надасве високоморалне и племените личности, одане свом народу и свом позиву до последњег даха» (5). 1891. године академик М. Валтровић, говорећи о губицима Академије у 1890. години наводи: »Осим рада на српској лепој књизи, Лазаревић је учествовао у сва три рата које је Србија водила, и ту се увек показао и као темељит зналац лекарске науке и као болећиви усталац око рањеника и болесника и као жарки родољуб у кога бије срце за свако добро браће и отаџбине. Али су његов лекарски рад у мирно доба, његова свагдашња болећивост око болесника, његова ревност у борби против патничких мука све надмашиле.

Др Лаза је у сваком болеснику гледао не само пацијента него тако да речемо свога брата, свога рођака, ком је тежио помоћи свим знањем својим, свом снагом својом, свом душом својом» (13).
___________________________________________________________

  1. Лаза К. Лазаревић- писма. У: Изабрана дела. Народна књига, 1958.
  2. Јовановић Љ. Предговор. Приповетке Л. К. Лазаревића. Свеска прва. Српска књижевна задруга. Београд-Загреб, 1898.
  3. Lazarević L. Inaugural-Dissertation “Experimentelle Beiträge zur Wirkung des Quecksilbers. Nebst einem Anhange über den Nachweis des Quecksilbers mittelst Electrolyse”. Berlin: Friedrich-WilhelmUniversität zu Berlin, 1879.
  4. Недок АС. Потпуковник др Лаза Лазревић-лекар, књижевник, ратник (1851-1890) Војносанит Прегл 2011; 68 (12):1084-1087.
  5. Ђорић МН. Лаза К. Лазаревић као лекар. Срп Арх Целок Лек 1951; 49: 337−9.
  6. Шуловић В, Павловић Б. Први клиничар у Србији- доктор Лаза К. Лазаревић. Срп Арх Целок Лек 1990; 118: 492-496.
  7. Лазаревић ЛК. Ischias postica Cotunnii- Један прилог за њену диференцијалну дијагнозу. Срп Арх Целок Лек 1880;7:23-35. Поново публикован у Срп Арх Целок Лек 1952; 80: 1073-1077.
  8. Mulley G. A History of Geriatrics and Gerontology. Eur Ger Med 2012; 3: 225-7
  9. Миловановић С, Миловановић Д. Лаза К. Лазаревић, лекар, писац и научник. Енграми 2002; 24: 5-10.
  10. Ђорђевић В. Лекар др Л. К. Лазаревић. Отаџбина 1891; 27: 13-14.
  11. Савременици о Л. К. Лазаревићу. У: Лаза К. Лазаревић- Сабрана дела. Уредник: Недић В. Народна књига 1961; 233-252.
  12. Христић Љ. Писмо брату Н. Христићу (31.12.1890). У: Сабрана дела Лаза К. Лазаревић. Из преписке и архивске грађе. Просвета, 1956, 571.
  13. Валтровић М. Губитци Академије: др Лаза К. Лазаревић. Годишњак V за 1891. Српске краљевске академије, Београд 1982, 75-77.

Пројекат је награђен на конкурсу Федерације европских удружења за неуронауке FENS (The Federation of European Neuroscience Societies) 2014.

© 2015 Сања Драча • Питања, коментаре и захтеве за репродуковање било ког дела овог сајта упутите на sanjadraca9@gmail.com

Израда сајта: PC021 Нови Сад, Србија