Неуронаучник др Лазар (Лаза) К. Лазаревић (1851-1891)

 

Сања Драча

EnglishEnglish

Др Лазар К. Лазаревић и књижевност



Насловна страна приповедака др Л. K. Лазаревића

Насловна страна приповедака Л. K. Лазаревића објављених у издању Српске књижевне задруге 1898. године


Насловна страна приповедака др Лазаревића на немачком језику 1903. године

Насловна страна приповедака др Л. K. Лазаревића објављених на немачком језику 1903. године

Др Лазар К. Лазаревић, «српски Тургењев», се сматра творцем савремене српске приповетке и најбољим стилистом нашег реализма (1). Нажалост, током свог кратког животног века, др Л. Лазаревић је објавио само осам приповедака, једна је објављена постхумно, а у његовој заоставштини је нађено и неколико незавршених рукописа. Његове приповетке се сматрају уводом у српску психолошку реалистичку прозу (2), јер је у њима први обратио пажњу на унутрашњи свет личности које приказује и на њихову психолошку анализу. «Душа је и преко тога чекала Лазу К. Лазаревића, чија појава у литератури започиње тај нови период српске приповетке» (3).

Др Л. Лазаревић је обjавио: «Први пут са оцем на јутрење», «Школску икону», «У добри час хајдуци», «На бунару», «Све ће то народ позлатити», «Вертер», «Он све зна», «Ветар», док је «Швабица» објављена постхумно. Поједине приповетке је објавио под именом Лазар Кузмановић Лазаревић.

У четвртом разреду ниже гимназије у родном Шапцу почео је да пише стихове и бележи народне умотворине- поскочице. Током школовања у Београду у Великој школи даље расте његово интересовање за књижевност. 1868. године је објавио опис две народне игре «Мијеша проху» и «Кадија». Преводи Гогољеву причу «Ђаволска посла», (коју је штампао у «Матици» 1870. године), одломке из романа Чернишевског «Шта да се ради?», романа Писемског «Женидба и удадба из љубави», али и Фарадејеву «Историју једне свеће».

Раздобље од 1872 до 1879 године, током студирања медицине на Берлинском универзитету, др Л. Лазаревић је користио и за своје књижевно образовање читајући не само српске већ и стране писце. Највише склоности је осећао према руској књижевности. Ватрослав Јагић, чија је предавања о нашим народним песмама слушао у Берлину, му је скретао пажњу да осим Гогоља и Тургењева прочита и друге руске реалисте.

Приповетку «Швабицу», је написао прву, сматра се још 1876. године, али је објављена постхумно. Како Љ. Јовановић наводи 1898. године (1): «По оригиналном рукопису «Швабице» види се лепо како се детаљ, који је у почетку био само прибележена реч или кратка реченица, шири и развија у један од оних каменова за мозаик, који после захвате по читаве алинеје или одломке, те, наслагани један на другога, начине љупку целину.

Сви су они живи, с природе, плод Лазиног бистрог посматрања и проучавања, плод његове осетљивости која не остаје равнодушна ни према нечему што би и многи други темпераменат прешао не спазивши га. А сви су ти детаљи бирани тако, да нису излишни, иако их је у овој првој причи доста; сваки доприноси или специјалној карактеристици или општем тону приповедања. Уз то нису ни банални; за сваки се, како је намештен, мора признати да чини утисак новине».

Током припреме завршних испита на Берлинском Универзитету, 1879. године написао је «Звона са цркве у Н.», којој је касније промењено име у «Први пут са оцем на јутрење». По повратку из Немачке у Србију, свратио је у Беч, код Тодора Виловског, уредника тадашњег најугледнијег српског књижевног часописа «Српска зора», и предао му рукопис приповетке «Звона са цркве у Н.» Уместо потписа ставио је «X». По штампању, приповетка је наишла на одличан пријем код читалаца, «беху очарани и читаоци: кад прича изађе у листу свак се питаше ко је тај непознат мајстор у књижевности» (1).

Охрабрен тим успехом Л. Лазаревић је у цењеном дубровачком листу «Словинцу» 1880.године штампао «Школску икону у нашем селу». Критичари наводе да је «уносио у писање толико од своје душе, од самога себе, да би он, како је сам говорио, сваку написану ствар одболовао».

Велики напори у обављању лекарског посла у болници и приватној пракси нису остављали др Л. Лазаревићу много времена за писање. Ту се по биографским подацима појавио још један разлог. Ватрослав Јагић му је предложио да прочита Тослтојев роман «Ана Карењина». Током 1885. године др Л. Лазаревић је овај роман прочитао у немачком преводу: «утисак беше необичан, али и страшан: према оној сили Лази се учини да је свако друкчије писање ништавно. Просто као да му се одсекоше руке; он се више не смеде машити за перо… Лаза је увек највише пажње поклањао човечијој души, и онда није чудо што је онаки зналац и приказивач најтањих као и најкрупнијих душевних покрета, каки је Толстој, изазвао онако дивљење у њега» (1).

Радећи као физикус Београдског округа Лазаревић је из свог познавања сеоског живота узео грађу за обе приповетке написане тих година «У добри час хајдуци» објављену 1880. године и «На бунару» написану 1881. године. Исте године је написао приповетку «Вертер», а у јануару 1882. године и своју, по многим критичарима најбољу приповетку «Све ће то народ позлатити», изрекавши кроз ову приповетку «најстраховитију оптужбу рата и најстраховитију оптужбу незахвалног друштва» (4).

1886. године др Л. Лазаревић је по наговору пријатеља објавио збирку «Шест приповедака Лазе К. Лазаревића», дочекану са одушевљењем читалаца, али и критике. «Сва критика поздрави једнодушно писца као ненадмашнога великана у српској приповеци» (1). Наредних година завршио је «Ветар», започео «Он зна све», прерадио делове «Швабице» и ставио на папир неколико нових одломака.

Тешко оболео од туберкулозе, током 1889. године је завршио приповетку «Он зна све», за коју је у јуну 1890. године добио награду Српске краљевске академије (чији је дописни члан био од 1888. године).

Последњих година живота др Л. Лазаревић је написао неколико приповедака које су остале недовршене: «Секција», «Баба-Вујка», «Тешан», у којим су критичари препознали нове тонове у његовој књижевности.

Др Л. Лазаревић је умро у децембру 1890. године (по новом календару у јануару 1891. године). Колико је било поштовање и љубав читалаца према њему и његовом делу бележе биографи на дан сахране: «а огромна гомила читалаца, којима се духом придруживаху из целога Српства, све оне друге непрегледне гомиле до којих је допро овај пусти глас, клањаше се оном који беше створио модерну српску приповетку… Свачија се величина најбоље види по дубини бразде коју оставља за собом у потомству» (1).
___________________________________

  1. Јовановић Љ. Предговор. Приповетке Л. К. Лазаревића. Свеска прва. Српска књижевна задруга. Београд-Загреб, 1898.
  2. Лазаревић ЛК. Приповетке. Београд: Народна књига; 1961.
  3. Андра Гавриловић. Знаменити Срби XIX века. Научна књига, Београд 2008.
  4. Владан Недић. Лаза Лазаревић. Предговор Изабраних дела. Народна књига, Београд 1958.

Пројекат је награђен на конкурсу Федерације европских удружења за неуронауке FENS (The Federation of European Neuroscience Societies) 2014.

© 2015 Сања Драча • Питања, коментаре и захтеве за репродуковање било ког дела овог сајта упутите на sanjadraca9@gmail.com

Израда сајта: PC021 Нови Сад, Србија