Др Лазар К. Лазаревић (1851-1891) је живео непуних четрдесет година, а као лекар је радио непуних једанаест година. И поред кратког животног и професионалног века, др Л. Лазаревић је иза себе оставио велико дело изузетног лекара клиничара и научника који је учинио много не само за медицинску праксу и науку своје мале земље, већ и за значајна подручја медицине уопште.
Био је племенита и високоморална личност, одана свом позиву и свом народу. Као добровољац ангажован у војним болницама учествовао је у три рата која је Србија водила. У своју сиромашну и ратом опустошену домовину покушао је да пренесе знања стечена на једном од најјачих медицинских центара у Европи, Берлинском Универзитету. Данас се сматра да је др Л. Лазаревић био први клиничар у српској медицини. Његови научни радови су покривали више медицинских области, али најзначајнији прилог медицинској науци су радови из области неурологије, на основу којих се др Л. Лазаревић сматра утемељивачем ове гране медицине у Србији.
Истовремено, као и Антон П. Чехов, он је у својој личности спојио две захтевне професије, лекара и књижевника. Девет приповедака др Л. Лазаревића, «српског Тургењева», представљају ремек-дела српске књижевности и сматрају се уводом у српску психолошку реалистичку прозу. Преводио је са руског, француског и немачког језика.
Све је то остварио упркос тешким условима у којим је живео и радио, породичним трагедијама које му је живот донео и упркос тешком обољењу, туберкулози, којe је билo разлог његове преране смрти.
За непуних једанаест година свог рада, др Лазар К. Лазаревић је великим личним самопрегором променио ток српске медицине и књижевности.